Granica njive snima se tako što se jednom obiđe parcela, posle čega uređaj pamti njen oblik i tačnu površinu. Taj broj se često razlikuje od onoga što piše u papirima, ponekad na jednu, ponekad na drugu stranu. Mnogi domaćini tek tada prvi put vide koliko zemlje stvarno rade.
Na snimljenoj parceli određuje se linija po kojoj idu svi prohodi. Može biti prava, kada se označe dve tačke pa sistem sam razvija ostatak, ili krivina, koja prati oblik njive tamo gde ivica nije ravna. Posebno se pamti i linija uvratine, pa se zna gde se podiže priključak i gde počinje okretanje.
Kada setva, prihrana i zaštita idu po istim linijama, točkovi gaze uvek isto mesto. Zemljište se sabija samo tamo gde je već sabijeno, a ostatak njive ostaje rastresit i propušta vodu. Uz to se usev ne gazi u prihrani, jer traktor ulazi tačno između redova, a ne nasumično kroz njih.
Svaka snimljena parcela nosi i zapis o tome šta je na njoj urađeno i kada. Tako se knjiga polja vodi bez posebnog truda, a podaci su spremni kada zatrebaju za prijavu na podsticaje. Umesto traženja po sveskama, sve stoji u uređaju.
Prve godine dobija se tačnost i manje preklapanje. Od druge godine počinje ono što se ne može nadoknaditi, jer se radi po linijama koje već postoje, bez ponovnog snimanja i bez pogađanja gde su prošlogodišnji tragovi. Podaci ostaju u uređaju i kada se sistem prebaci na drugi traktor, pa se ništa ne gubi.
